„ХАЈДУЦИ“
Бранислав Нушић
Бранислав: Ја сам драмски писац Бранислав Нушић. Када сам био мали, највише сам волео да се дружим са мојим школским друговима поред храстовог стабла. Можда нисмо били најбољи ђаци, али смо били добри другови. А тешко је било бити добар ђак кад смо све слободно време, када је требало да учимо, проводили на храстовом стаблу. Ово су моји другови.
Жика Дроња: Ја сам врло вредан ђак, редовно учим лекције, али ми некако бог није дао да их научим. На пример научим лекцију из земљописа и да ме тог часа питаш, одговорио бих ти реч по реч. Једанпут ми професор каже: „Жико, па ти ниси ни прочитао лекцију?“ „Јесам , господине професоре“, браним се ја „и знао сам је врло лепо!“ „Па зашто је сад не знаш?“ „Заборавио сам је успут док сам дошао до школе!“
Миле Врабац: Једанпут враћам се ја из школе са својим друговима , а нама у сусрет иде један свештеник. Сви су му се јавили и скинули капе с главе, а ја сам баш у том тренутку тражио мрвице у џеповима. „ Мали, јеси ли ти ђак?“ упита ме свештеник. „Јесам“, одговорим ја. „А да немаш ти случано врапца под капом?“ „Немам“ „Па видим, знаш“, каже ми свештеник, „ да не скидаш капу ни свештенику, па велим бојиш се да ти не одлети врабац“.
Мита Трта: „Мене мрзи да причам ( морају клештима да ми ваде речи из уста). Био бих заиста добар ђак , да нисам тако лењ. Пита ме једном професор: “ Реци ти мени, Мито, је ли Месец удаљен од Земље и колико?“ „Јесте!“ кажем ја. „Шта јесте?“ пита професор. „Удаљен је .“ „Колико је удаљен?“ „Много“, кажем ја и ту станем и више ни да макнем.
Лаза Цврца: Ја сам најмањи и највеселији у дружини. Умем свашта да радим да идем на рукама, да пребацим ногу преко врата, да звиждим, да лепо и течно причам. Једино сам муцао у школи. Прозове ме једном тако професор да одговарам , а мени нешто запело у грлу и одмах почнем да муцам. „Је л ти то од рођења муцаш?“ , пита ме професор. „Не“, кажем ја искрено, „нисам раније муцао“. „Па откад муцаш?“ „Откако сам дошао у први разред гимназије“. „ А је л то тако из свих предмета муцаш или само из мога?“
„ Не муцам само кад радим гимнастику!“
Сима Глуваћ: Ја се нисам родио глув, него само кад не знам лекцију, направим се да нисам добро чуо. Тако ме једном професор питао: „Кажи ти мени , Симо, у ком су веку Срби примили хришћанство и ко су били први хришћански учитељи?“ А ја кренем: „Косовска битка била је 15. јуна 1389. године на пољу Косову. Турску војску предводио је...“ „Стани, стани не питам те то“, надвикује се професор са мном, а ја настављам још гласније: „Турску војску предводио је сам султан Мурат, а српску војску српски кнез Лазар. Војске су се сукобиле на Лабу..“ „Стани, брате, побогу. Је л ти не чујеш добро?“ „Јесте, не чујем добро.“ „Зато, видим ја тебе питам једно, а ти ми одговараш друго. Добро иди на место“. После неког времена су ме ухватили у лажи, па сам морао да полажем испит. Нисам положио и зато сам опет први разред.
Бранислав: Тешко је било рећи какав сам ја био. Моји родитељи и су о мени мислили да сам ја неваљало дете( због неких ситница), моји професори да сам рђав ђак ( увек намиришу кад нисам научио), а ја сам о себи сам мислио да сам врло добро дете и да сам добар ђак. Не могу да разумем зашто сам тако често извлачио батине. Нисам много волео школу и кад год сам могао да се извучем , то је за мене било право уживање. Једанпут ме заболео зуб, па ме мајка није пустила у школу. То ми се необично свидело, па од тада кад год кога у кући заболи зуб, ја не одем у школу. Заболи оца зуб, ја не одем; заболи сестру зуб, ја не одем; заболи брата зуб, ја не одем. Професори ми то нису уважавали, него су му бележили изостанке и казнили су ме. И тако сам ја због туђих зуба страдао.
Онда смо моји другови и ја решили да побегнемо од куће и од школе. Хтели смо да постанемо хајдуци. О тој авантури читајте у књизи „Хајдуци“. Довиђења!
Бранислав Нушић
Бранислав: Ја сам драмски писац Бранислав Нушић. Када сам био мали, највише сам волео да се дружим са мојим школским друговима поред храстовог стабла. Можда нисмо били најбољи ђаци, али смо били добри другови. А тешко је било бити добар ђак кад смо све слободно време, када је требало да учимо, проводили на храстовом стаблу. Ово су моји другови.
Жика Дроња: Ја сам врло вредан ђак, редовно учим лекције, али ми некако бог није дао да их научим. На пример научим лекцију из земљописа и да ме тог часа питаш, одговорио бих ти реч по реч. Једанпут ми професор каже: „Жико, па ти ниси ни прочитао лекцију?“ „Јесам , господине професоре“, браним се ја „и знао сам је врло лепо!“ „Па зашто је сад не знаш?“ „Заборавио сам је успут док сам дошао до школе!“
Миле Врабац: Једанпут враћам се ја из школе са својим друговима , а нама у сусрет иде један свештеник. Сви су му се јавили и скинули капе с главе, а ја сам баш у том тренутку тражио мрвице у џеповима. „ Мали, јеси ли ти ђак?“ упита ме свештеник. „Јесам“, одговорим ја. „А да немаш ти случано врапца под капом?“ „Немам“ „Па видим, знаш“, каже ми свештеник, „ да не скидаш капу ни свештенику, па велим бојиш се да ти не одлети врабац“.
Мита Трта: „Мене мрзи да причам ( морају клештима да ми ваде речи из уста). Био бих заиста добар ђак , да нисам тако лењ. Пита ме једном професор: “ Реци ти мени, Мито, је ли Месец удаљен од Земље и колико?“ „Јесте!“ кажем ја. „Шта јесте?“ пита професор. „Удаљен је .“ „Колико је удаљен?“ „Много“, кажем ја и ту станем и више ни да макнем.
Лаза Цврца: Ја сам најмањи и највеселији у дружини. Умем свашта да радим да идем на рукама, да пребацим ногу преко врата, да звиждим, да лепо и течно причам. Једино сам муцао у школи. Прозове ме једном тако професор да одговарам , а мени нешто запело у грлу и одмах почнем да муцам. „Је л ти то од рођења муцаш?“ , пита ме професор. „Не“, кажем ја искрено, „нисам раније муцао“. „Па откад муцаш?“ „Откако сам дошао у први разред гимназије“. „ А је л то тако из свих предмета муцаш или само из мога?“
„ Не муцам само кад радим гимнастику!“
Сима Глуваћ: Ја се нисам родио глув, него само кад не знам лекцију, направим се да нисам добро чуо. Тако ме једном професор питао: „Кажи ти мени , Симо, у ком су веку Срби примили хришћанство и ко су били први хришћански учитељи?“ А ја кренем: „Косовска битка била је 15. јуна 1389. године на пољу Косову. Турску војску предводио је...“ „Стани, стани не питам те то“, надвикује се професор са мном, а ја настављам још гласније: „Турску војску предводио је сам султан Мурат, а српску војску српски кнез Лазар. Војске су се сукобиле на Лабу..“ „Стани, брате, побогу. Је л ти не чујеш добро?“ „Јесте, не чујем добро.“ „Зато, видим ја тебе питам једно, а ти ми одговараш друго. Добро иди на место“. После неког времена су ме ухватили у лажи, па сам морао да полажем испит. Нисам положио и зато сам опет први разред.
Бранислав: Тешко је било рећи какав сам ја био. Моји родитељи и су о мени мислили да сам ја неваљало дете( због неких ситница), моји професори да сам рђав ђак ( увек намиришу кад нисам научио), а ја сам о себи сам мислио да сам врло добро дете и да сам добар ђак. Не могу да разумем зашто сам тако често извлачио батине. Нисам много волео школу и кад год сам могао да се извучем , то је за мене било право уживање. Једанпут ме заболео зуб, па ме мајка није пустила у школу. То ми се необично свидело, па од тада кад год кога у кући заболи зуб, ја не одем у школу. Заболи оца зуб, ја не одем; заболи сестру зуб, ја не одем; заболи брата зуб, ја не одем. Професори ми то нису уважавали, него су му бележили изостанке и казнили су ме. И тако сам ја због туђих зуба страдао.
Онда смо моји другови и ја решили да побегнемо од куће и од школе. Хтели смо да постанемо хајдуци. О тој авантури читајте у књизи „Хајдуци“. Довиђења!
Моји "хајдуци" ( на слици с лева на десно): Ана Цимбаљевић, Тијана Ђерманов, Немања Гаралејић, Дебора Брвеник, Дарко Кецман и Марко Драгољевић одлично су забавили све присутне госте на нашој прослави.